Pitam ga da l' zna da se volimo... da još se volimo. "Ma baš si smešan" kaže on, "ponekad si klinac baš." Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto. Vidi nebo i zemlju. Ma... ima pravo. :')
Rodi se. Zvrk mali. Srce mi je puno k'o što odavno nije bilo... i javim ti. A znam, nemaš ništa s tim. Još si neko po kom se kroji sve moje. Nikad nećeš znati neke stvari...
Ponos me tera drugim ljudima. Drugim stvarima. Nekim drugim osećanjima. Srce me jebeno svaki put vrati tamo odakle se zapravo nikad nisam makla. I žao mi je. Odavno izgleda nismo na istom mestu...
Znaš... nekad mi se učini da više nema svrhe... da odavno više to nije to... da smo se izgubili... da smo nas izgubili... da je sve otišlo u pičku lepu materinu. Krenem i stanem. Jer ne znam gde više. A sve me vrati u onu malu ulicu kraj reke... na jedno mesto ispod drveta... na pola mosta... na stanicu... u banju... na jedan jastuk... pored jednog prozora...
I sledim se. Koliko mi nedostaješ.
Koliko te volim.
Koliko su svi drugi nebitni.
Koliko me boli.
Koliko me guta.
Koliko te želim.
Koliko bih ponovo prešla preko svega samo da te zagrlim.
A znam da bi puklo na istom mestu...
Da se ne bi promenio... da bi nastavile da me kidaju sitnice... da bi sve izgubilo svoj smisao. Da ne bih podnela da te još jednom izgubim.
I onda bežim. I nasmejem se. I kao, idemo dalje.
A ne stignem dalje od dna. Nikad.
NIKAD.
Nemaš pojma.
Kunem ti se, nemaš pojma.
A ja... nemam snage.
Budalo jedna.
Jednom ću ti reći tajnu... jednom ću ti dati drugu stranicu. :)
Jednom će ti biti žao.
