"Jedan život. Gde prestajem ja. Gde počinješ ti."
Tako nekako.
Pobegnem ti tako. Znaš. Pustim da me zanese osećaj sigurnosti pored
nekog... dozvolim sebi da me neko drugi nasmeje i da mi reči "Baš mi je
lepo kad sam s tobom..." navuku osmeh na kratko. Dobro je znati da ima
ljudi koji ne moraju da ćute... već umeju po nekad da me kupe nekom
sitnicom, ali baš sitnicom.
Dozvolim sebi da mi se neko svidi. Baš svidi. Posle dužeg nekog
vremena... a onda se osetim tako jebeno izdajnički kao što nisam skoro.
I sve češće hvatam sebe u razmišljanjima, koji će mi kurac, da izvineš
više, sve ovo? Sve i da se pomirimo... eto nas, dva tri meseca, sunce,
cveće, septembar... lepo vreme, bla truć. I onda ponovo počinje onaj
period kad ti počinješ da ćutiš... kad se meni pri pomisli na sve stomak
okrene tri put... kad se ništa ne menja... kad živčanim... kad me
ignorišeš... kad te sve mrzi... kad meni postaje dosadno i sumorno da
pokušavam išta više... i kad kao i svaki put u jednom trenutku to
dostigne svoj vrhunac i pukne kao petarda, ali ONA PETARDA, ogromna... i
sve ode u pičku lepu materine. Tačnije, u tri pičke lepe materine.
Danas sam između dve vatre na neki način. Mada nemaš pojma o tom. Nije
ni bitno. Sviđa mi se. Baš mi se sviđa. I divan je prema meni... i
pomirim li se sa tobom, pa opet krene po starom, pitaću se šta bi bilo
da sam presekla kad je možda trebalo i umesto izbora da te volim da sam
izabrala da budem srećna... a onda, s druge strane, izaberem li njega...
pitaću se i kajaću se što nisam iskoristila neke šanse za sve ono za
šta sam se borila mesecima.
Gubiš me. Tako me lepo gubiš. Tako ti malo fali da ti iskliznem sasvim.
Prstima se držim za ivicu da ne tresnem i ne otkačim se skroz i ako znam
da je to najgluplja moguća stvar koju mogu da uradim trenutno.
Znaš, odavno mi ljudi govore da batalim sve... da se nasmejem kako znam i
da idem dalje... da pustim nekog da me voli. Kažu: "Osamnaest ti je.
Anja. Trgni se. Ovo leto je tvoje." I kad pogledam, nije da nije.
To što nisam Bog zna kako građena, ništa ne umanjuje značaj. Svesna sam
sebe. I lepo mi je. Lepo mi je leto. Al' šta mi vredi kad svako provedem
tako što taman pomislim, ide život, neću više da se razvlačim s
tobom... i onda kao za inat, ostanem još dublje tu. Boli tebe uvo. Nemaš
ti pojma o svemu tome.
:)
Morao bi gadno da se pomučiš da neke stvari promeniš... da vratiš moje poverenje i da opravdaš gluposti
koje sam nažalost još uvek spremna da napravim bez trunke
razmišljanja... i što je najcrnje, ti kad osetiš to, ti i hoćeš...
poznajem te... a onda ćeš ponovo da dozvoliš sebi da me izgubiš... i ja
ću opet ispasti idiot.
Zašto je "Jebi se. Ne trebaš mi više." Toliko lako za izgovoriti ali toliko teško za stvarno razumeti? I osetiti? Reci mi?
DOkle ide sve ovo mater mu???
Nemaš ti pojma.
