Jedan od onih života...

Zvrk.

Tako nekako.
Pobegnem ti tako. Znaš. Pustim da me zanese osećaj sigurnosti pored nekog... dozvolim sebi da me neko drugi nasmeje i da mi reči "Baš mi je lepo kad sam s tobom..." navuku osmeh na kratko. Dobro je znati da ima ljudi koji ne moraju da ćute... već umeju po nekad da me kupe nekom sitnicom, ali baš sitnicom.
Dozvolim sebi da mi se neko svidi. Baš svidi. Posle dužeg nekog vremena... a onda se osetim tako jebeno izdajnički kao što nisam skoro.
I sve češće hvatam sebe u razmišljanjima, koji će mi kurac, da izvineš više, sve ovo? Sve i da se pomirimo... eto nas, dva tri meseca, sunce, cveće, septembar... lepo vreme, bla truć. I onda ponovo počinje onaj period kad ti počinješ da ćutiš... kad se meni pri pomisli na sve stomak okrene tri put... kad se ništa ne menja... kad živčanim... kad me ignorišeš... kad te sve mrzi... kad meni postaje dosadno i sumorno da pokušavam išta više... i kad kao i svaki put u jednom trenutku to dostigne svoj vrhunac i pukne kao petarda, ali ONA PETARDA, ogromna... i sve ode u pičku lepu materine. Tačnije, u tri pičke lepe materine.
Danas sam između dve vatre na neki način. Mada nemaš pojma o tom. Nije ni bitno. Sviđa mi se. Baš mi se sviđa. I divan je prema meni... i pomirim li se sa tobom, pa opet krene po starom, pitaću se šta bi bilo da sam presekla kad je možda trebalo i umesto izbora da te volim da sam izabrala da budem srećna... a onda, s druge strane, izaberem li njega... pitaću se i kajaću se što nisam iskoristila neke šanse za sve ono za šta sam se borila mesecima.
Gubiš me. Tako me lepo gubiš. Tako ti malo fali da ti iskliznem sasvim. Prstima se držim za ivicu da ne tresnem i ne otkačim se skroz i ako znam da je to najgluplja moguća stvar koju mogu da uradim trenutno.
Znaš, odavno mi ljudi govore da batalim sve... da se nasmejem kako znam i da idem dalje... da pustim nekog da me voli. Kažu: "Osamnaest ti je. Anja. Trgni se. Ovo leto je tvoje." I kad pogledam, nije da nije.
To što nisam Bog zna kako građena, ništa ne umanjuje značaj. Svesna sam sebe. I lepo mi je. Lepo mi je leto. Al' šta mi vredi kad svako provedem tako što taman pomislim, ide život, neću više da se razvlačim s tobom... i onda kao za inat, ostanem još dublje tu. Boli tebe uvo. Nemaš ti pojma o svemu tome.
:)
Morao bi gadno da se pomučiš da neke stvari promeniš... da vratiš moje poverenje i da opravdaš gluposti koje sam nažalost još uvek spremna da napravim bez trunke razmišljanja... i što je najcrnje, ti kad osetiš to, ti i hoćeš... poznajem te... a onda ćeš ponovo da dozvoliš sebi da me izgubiš... i ja ću opet ispasti idiot.
Zašto je "Jebi se. Ne trebaš mi više." Toliko lako za izgovoriti ali toliko teško za stvarno razumeti? I osetiti? Reci mi?
DOkle ide sve ovo mater mu???
Nemaš ti pojma.

 

 

Rodi se. Zvrk mali. Srce mi je puno k'o što odavno nije bilo... i javim ti. A znam, nemaš ništa s tim. Još si neko po kom se kroji sve moje. Nikad nećeš znati neke stvari...
Ponos me tera drugim ljudima. Drugim stvarima. Nekim drugim osećanjima. Srce me jebeno svaki put vrati tamo odakle se zapravo nikad nisam makla. I žao mi je. Odavno izgleda nismo na istom mestu...
Znaš... nekad mi se učini da više nema svrhe... da odavno više to nije to... da smo se izgubili... da smo nas izgubili... da je sve otišlo u pičku lepu materinu. Krenem i stanem. Jer ne znam gde više. A sve me vrati u onu malu ulicu kraj reke... na jedno mesto ispod drveta... na pola mosta... na stanicu... u banju... na jedan jastuk... pored jednog prozora...
I sledim se. Koliko mi nedostaješ.
Koliko te volim.
Koliko su svi drugi nebitni.
Koliko me boli.
Koliko me guta.
Koliko te želim.
Koliko bih ponovo prešla preko svega samo da te zagrlim.
A znam da bi puklo na istom mestu...

Da se ne bi promenio... da bi nastavile da me kidaju sitnice... da bi sve izgubilo svoj smisao. Da ne bih podnela da te još jednom izgubim.
I onda bežim. I nasmejem se. I kao, idemo dalje.
A ne stignem dalje od dna. Nikad.
NIKAD.

Nemaš pojma.
Kunem ti se, nemaš pojma.

A ja... nemam snage. 

Budalo jedna.

Jednom ću ti reći tajnu... jednom ću ti dati drugu stranicu. :)
Jednom će ti biti žao.

Nekad mi nedostaješ. Nekad ne. Nekad sam ljuta. Nekad ne. Nekad sam tužna. Nekad ne. Nekad mi je drago kad te se setim. Nekad nije. Nekad bežim. Nekad ne idem. Nekad pustim sebe da me povrede sitnice. Nekad ne. I tu sam, gde sam.
Razgovori su nam prazni. Ne znam kako smo stigli do toga da pričamo i da sve bude toliko šuplje ali stigli smo. Neko si kog sam znala kako diše... bio... sad si valjda neko za kog poželim da čujem da je dobro...
Zakasnili smo malo. (:
Upoznala sam nekog. Drag mi je. Ali... Ne zaleće mi se glavom kroz zid opet. Iskreno.
Htela sam i da prošetam u avgustu dotle... samo ne vidim svrhu. Često mi prođe tvoja rečenica "Sledeće godine u ovo vreme ko zna s kojom devojčicom ću sedeti ovde... nećemo pričati." ... i pitam se, kako si jebeno znao šta će da se desi?
Imaš li nekog? Ne pitam. Plašim se odgovora. :)
Bože moj.
Rekli smo mnogo toga. Samo saslušali jedno drugo nismo.
Trebalo mi je da otvoriš oči. Da me ne držiš čvrsto. Ali da me ne pustiš tek onako da odem. Ipak, jesi. I ko zna zašto je to dobro.
Sumnjam da bismo ikad više opstali.
Hiljadu je pitanja i sitnica između nas... koje su dva puta stvorila jaz između nas.
Znaš... nekad bih pola života dala za minut tvog ćutanja. I hiljadu tuđih dodira za tvoju glavu naslonjenu na moje rame. Ali... šta imam od toga :)?
Nekad.. zazirem od tih istih tvojih ćutanja i poželim da nikad više ne čujem onu tišinu koja para sve i ole svetlo u meni.
Nedostaješ mi. Tek toliko da znam šta sam imala. Šta više nemam. I šta želim.
Ali Bože moj.
Nije išlo.
Ne mogu više ovako. Izvini.
Ne mrzi me.

Krivi smo oboje. 

Nisi bio tu!

I zato nikad nećemo ni uspeti. :)

DA NESTANEM. DA NESTANEŠ. DA NESTANE.
U PIČKU MATERINU VIŠE!

Kunem ti se, dođe mi da ti zavalim šamar za sve... da isplačem dušu... da zaboravim... i da se izgubim.
Raskinula sam i sa njim.
Sa njimm... koji je godinu dana bio tu kad ti nisi... koji je pružao dovoljno pažnje, dovoljno smeha, dovoljno sitnica... koji me je držao kao malo vode na dlanu... i prema kome ništa osećala nisam...
Jesi. Kriv si.
Za sve si kriv.
Iščupaću se. Hoću. Znam da hoću.
Samo ne želim da povredim više ikog... ikad...
"Svaku što me volela, si zabolela." :)
Jebem ti sve da ti jebem ja.
Evo ti ":)" k'o i uvek.

Dobro sam ja.
A ti?
Je l' ti lepo sa novom devojčicom :)? Mm? :)
Draggo mi je.

"Onaj ko ume da zgazi ponos i okrene se za vama nakon toliko odlazaka, koji je toliko jak da ustane još jednom i potraži vas, koji se ne plaši da vas pozove nakon mnogih spuštenih slušalica da vam čuje glas, koji sme da se usudi da vas još ovaj put pronađe čak i nakon svog "ovo je definitivno posljednji put"... Onaj koji će staviti sve na kocku, bar još ovaj put, samo da bi vas vratio... To je čovek koji zaista voli."
A ti stavi prst na čelo i zapitaj se ko je koga voleo, ko koga voli i ko šta uporno radi :)!

 

I više ti stvarno ništa nemam reći. :)

Drago mi je što sam te videla. Koliko god da je bilo teško. :)
Najiskrenije.
Nemam snage više.
Trebalo mi je da taknem dno dna... da bih smogla snage da ustanem i krenem dalje.
Tu sam gde sam.
Biće bolje. Gore zaista ne može.
Drago mi je što smo se bar pozdravili.
Ako ništa.
Poljubac za kraj... i.. "čuvaj se."
Da.

Ako čitaš, a znam da čitaš... batali. Pusti vreme neka prođe. Sve će to doći na svoje.
Ne verujem ni u šta. I ne čekam ništa.
Čuda su odavno prestala da mi se dešavaju.
Jednom mi se na kratko učinilo da si ti moje čudo... 

Neverujem ni u "nekad", ni u "zauvek", ni u "ljubav".... nemam razloga. :) Ni želje.

Želim ti. Svu sreću sveta. I sve ono što želim sebi. Da se iščupaš. Da zaboraviš. I da budeš srećan.
Za mene ne brini.

Biću ja dobro. ;)
Možda, već i jesam, samo to ne znam.

Gledala sam voz kako odlazi. :)
Poslednji put.
Srce mi je stalo na trenutak.
Da nisam sela, pala bih. Znam. :)
Ali...

"Bolje nije ni moglo."

Jebiga.

 

 

 

. 

 

 

Možda... i dogodi se čudo. :)
Možda se jednom rodi nada...
i onda uspijem ti priznati da si najbolji do sada.
Da s tobom ni jedan ne može se meriti...
Nema pravila. Tu nema pameti.
Kad nastupi tišina... mi smo dvoje ljudi što se ne mogu razumjeti. ♥

 

Nedostaješ mi. Ali ne mogu više ovo da radim sebi. Nekad se nadam da ćeš mi se pojaviti pred vratima kao nekad... da ću otvoriti oči i da ćeš biti tu... kao nekad... ali sve češće hvatam sebe u tome kako odlutam tako negde... i ako sam potpuno svesna da se neke stvari više neće vratiti.
Ne očekujem ništa. Ne tražim ništa. I ne želim puno toga. Zapravo... više ne želim ništa.
Želela sam... da te vidim... da te zagrlim... i da zaboravim.
Nisam mogla. Nisam smela. I nisam uspela.
Jebiga.
Sa mnom ili bez mene, život ide dalje.
Valjda sam te predugo ostavila u onim opasnim ćutanjima što bi rekao Balaš, u kojima si bio sam svoj jedini sagovornik i u kojima se o meni nije govorilo baš lepo.. Valjda si me isto tako ostavio u tim istim ćutanjima.
Nemam snage.
Izvini. Za sve. I za sve ti hvala.
Život jebeno ide dalje.
Samo nikad nisam želela da krenem bez tebe.
Valjda mora.

 

Imam onaj grozni osećaj u stomaku kao uvek pre nego što se nešto grozno desi. Petak. Još tri dana i dolazim. Dolazim da odem poslednji put? Koji klinac?
Nije mi jasno. Ne dolazi mi se jer znam šta je iza svega. Ne dolazi mi se jer imam utisak da je poslednji put da ću kročiti iz tog voza tu.
Pomiriti se? Nismo se mi ni posvađali.
Jednostavno, izbegavala sam te sve vreme jer ne mogu da budem pored tebe na pola metra... i da ne smem da ti dotaknem lice. Da napipam osmeh. Da te poljubim. Ne ide.
Vrišti mi se a nemam glas. Znam, sama sam kriva, beše? Jeste. Tako je najbolje.
Bez ironije.
Koliko želim da dođem i da stavim tačku na sve, toliko želim da me u petak sačekaš na mostu i kažeš da nema svrhe stavljati tačku na nešto gde tačka ne treba da stoji.
A znam da će sve da se desi osim toga.
Vidiš, zato mi se ne dolazi.
Noćas, daleko si :) Neko te drugi ima. Daleko si. Pravi sa pogrešnima.

Oči me peku. Nos mi je odran. Nervozna sam. Iz kože ne mogu.
Moram da dođem. Moram da te vidim. Moram da čujem od tebe da je kraj. Moram dotaknem dno dna da bih mogla da ustanem ponovo. Imam osećaj kao da mi je neko zabio nož u rebra onako, lepo, znaš, pa ne mogu ni da hodam s njim da me ne boli užasno... a ne mogu ni da umrem ljudski. Sve nešto na pola. I uvek nešto na pola.


Neke stvari još uvek želim da uradim samo s tobom. Toliko toga još želim da znaš.

Na kraju... ću se vratiti, ista kao što sam pošla... s onom razlikom što ću znati da je kraj i da više nemam gde da se vratim. Sve će da ostane jedna lepa uspomena... ali... bar ću imati priliku da se oprostim s tobom onako kako nisam.

Nikad nećeš znati. I čini mi se... nikad ti neću ni reći da...

Al'... nije ni važno.
Tri dana. Pa ceo život. Bože moj.

Dolazim. Želim i moram. Oba podjednako.
Da te vidim. Da se slomim. I da slomim sve što imam.
Da presečem.
Da ako jep otrebno ubijem poslednji atom snage i nade u sebi... i da se vratim, pa da krenem ispočetka. Natenane.
Ovde me guši sve.
Ne mogu da budem srećna sa nekim drugim, dok svaki put kad ga zagrlim pomislim na tebe. Ne mogu da se igram sa osećanjima nekog ko to ne zaslužuje. Ne mogu da se igram ni svojim... a ni tvojim.
Dolazim.
Da te poslednji put pogledam u oči i probam da shvaatim šta i kako dalje. :)
Da završim započeto.
I popričaam s tobom.
Dolazim.
Jer ovako ne mogu.
Ili će pući. Ili će proći. Trećeg nema.

Ostalo je mnogo toga što sam želela i što želim da ti kažem... i da uradim s tobom. Kasno je. Verujem da jeste. Zarekla sam se sebi da te nikom više neću spominjati... i da ću ćutati... da od mene reč više nećeš ćuti. I tako je.
I nećeš znati... i neću reći... tišina će vrištati umesto mene, onako najglasnije, dok vrisak od jačine ne zamre skroz.
Nikad ti nisam tražila da me držiš čvrsto... samo da mi ne daš da odem tako lako.
Nekad kreneš da vidiš hoće li iko krenuti za tobom.. i ko... bolno je kad saznaš da nikog nije briga... i da si na kraju sam.. sasvim sam. Al' Bože moj.

Proćiće.
Jednom mora, mater mu.

Ne slušam ga odavno. Nit' sviram njegove pesme.
Ne čitam njegove knjige... i citate.
Organski ne mogu da podnesem jedan jebeni akord i jedne njegove stvari.
Sve me vrati.
A neću da se vraćam.
Jer nemam kome da se vratim.
I nikom nije stalo da se vratim...

jer nikom nije stalo ni kad sam otišla.

 

 

Nemaš ti šta da tražiš ovde. Ne histeriši. Nije ti mesto. :)
Ne, nisam ljuta... ni tužna... recimo da sam dobro. Šuškam. I tražim sreću u malim stvarima... imam par ljudi koje volim... imam nekog da me čuva... pletem svoju paučinu kako znam. I koliko god da poželim ponekad da čujem kako si.. ne pitam za tebe.. i ne zovem te... neću. Ne mogu. Dobro je. Dok ne razmišljam i dok se ne sećam.
Pa zato, pičim... vozim bajs... trčim... sviram... učim... kuckam blog tu i tamo... Čitam. Pišem. Zvrndam. K'o što nisam do sad... :)
Nekako, znam da će da prođe. Činjenica je, nismo smeli da pustimo da prođe... al' tvoj glupi ponos u kombinaciji sa mojom tvrdoglavošću i žudnjom za tim da budeš tu nikad nisu bili dobra kombinacija... Možda svratim nekad i napišem ti nešto... mada sumnjam.
Sve je odavno napisano... al' nije imao ko da čita.
Coko moj... :) Nije nam se dalo.