Jedan od onih života...

Nekad mi nedostaješ. Nekad ne. Nekad sam ljuta. Nekad ne. Nekad sam tužna. Nekad ne. Nekad mi je drago kad te se setim. Nekad nije. Nekad bežim. Nekad ne idem. Nekad pustim sebe da me povrede sitnice. Nekad ne. I tu sam, gde sam.
Razgovori su nam prazni. Ne znam kako smo stigli do toga da pričamo i da sve bude toliko šuplje ali stigli smo. Neko si kog sam znala kako diše... bio... sad si valjda neko za kog poželim da čujem da je dobro...
Zakasnili smo malo. (:
Upoznala sam nekog. Drag mi je. Ali... Ne zaleće mi se glavom kroz zid opet. Iskreno.
Htela sam i da prošetam u avgustu dotle... samo ne vidim svrhu. Često mi prođe tvoja rečenica "Sledeće godine u ovo vreme ko zna s kojom devojčicom ću sedeti ovde... nećemo pričati." ... i pitam se, kako si jebeno znao šta će da se desi?
Imaš li nekog? Ne pitam. Plašim se odgovora. :)
Bože moj.
Rekli smo mnogo toga. Samo saslušali jedno drugo nismo.
Trebalo mi je da otvoriš oči. Da me ne držiš čvrsto. Ali da me ne pustiš tek onako da odem. Ipak, jesi. I ko zna zašto je to dobro.
Sumnjam da bismo ikad više opstali.
Hiljadu je pitanja i sitnica između nas... koje su dva puta stvorila jaz između nas.
Znaš... nekad bih pola života dala za minut tvog ćutanja. I hiljadu tuđih dodira za tvoju glavu naslonjenu na moje rame. Ali... šta imam od toga :)?
Nekad.. zazirem od tih istih tvojih ćutanja i poželim da nikad više ne čujem onu tišinu koja para sve i ole svetlo u meni.
Nedostaješ mi. Tek toliko da znam šta sam imala. Šta više nemam. I šta želim.
Ali Bože moj.
Nije išlo.
Ne mogu više ovako. Izvini.
Ne mrzi me.

Krivi smo oboje. 

Nisi bio tu!