Jedan od onih života...

Tako nekako.
Pobegnem ti tako. Znaš. Pustim da me zanese osećaj sigurnosti pored nekog... dozvolim sebi da me neko drugi nasmeje i da mi reči "Baš mi je lepo kad sam s tobom..." navuku osmeh na kratko. Dobro je znati da ima ljudi koji ne moraju da ćute... već umeju po nekad da me kupe nekom sitnicom, ali baš sitnicom.
Dozvolim sebi da mi se neko svidi. Baš svidi. Posle dužeg nekog vremena... a onda se osetim tako jebeno izdajnički kao što nisam skoro.
I sve češće hvatam sebe u razmišljanjima, koji će mi kurac, da izvineš više, sve ovo? Sve i da se pomirimo... eto nas, dva tri meseca, sunce, cveće, septembar... lepo vreme, bla truć. I onda ponovo počinje onaj period kad ti počinješ da ćutiš... kad se meni pri pomisli na sve stomak okrene tri put... kad se ništa ne menja... kad živčanim... kad me ignorišeš... kad te sve mrzi... kad meni postaje dosadno i sumorno da pokušavam išta više... i kad kao i svaki put u jednom trenutku to dostigne svoj vrhunac i pukne kao petarda, ali ONA PETARDA, ogromna... i sve ode u pičku lepu materine. Tačnije, u tri pičke lepe materine.
Danas sam između dve vatre na neki način. Mada nemaš pojma o tom. Nije ni bitno. Sviđa mi se. Baš mi se sviđa. I divan je prema meni... i pomirim li se sa tobom, pa opet krene po starom, pitaću se šta bi bilo da sam presekla kad je možda trebalo i umesto izbora da te volim da sam izabrala da budem srećna... a onda, s druge strane, izaberem li njega... pitaću se i kajaću se što nisam iskoristila neke šanse za sve ono za šta sam se borila mesecima.
Gubiš me. Tako me lepo gubiš. Tako ti malo fali da ti iskliznem sasvim. Prstima se držim za ivicu da ne tresnem i ne otkačim se skroz i ako znam da je to najgluplja moguća stvar koju mogu da uradim trenutno.
Znaš, odavno mi ljudi govore da batalim sve... da se nasmejem kako znam i da idem dalje... da pustim nekog da me voli. Kažu: "Osamnaest ti je. Anja. Trgni se. Ovo leto je tvoje." I kad pogledam, nije da nije.
To što nisam Bog zna kako građena, ništa ne umanjuje značaj. Svesna sam sebe. I lepo mi je. Lepo mi je leto. Al' šta mi vredi kad svako provedem tako što taman pomislim, ide život, neću više da se razvlačim s tobom... i onda kao za inat, ostanem još dublje tu. Boli tebe uvo. Nemaš ti pojma o svemu tome.
:)
Morao bi gadno da se pomučiš da neke stvari promeniš... da vratiš moje poverenje i da opravdaš gluposti koje sam nažalost još uvek spremna da napravim bez trunke razmišljanja... i što je najcrnje, ti kad osetiš to, ti i hoćeš... poznajem te... a onda ćeš ponovo da dozvoliš sebi da me izgubiš... i ja ću opet ispasti idiot.
Zašto je "Jebi se. Ne trebaš mi više." Toliko lako za izgovoriti ali toliko teško za stvarno razumeti? I osetiti? Reci mi?
DOkle ide sve ovo mater mu???
Nemaš ti pojma.

 

 

Rodi se. Zvrk mali. Srce mi je puno k'o što odavno nije bilo... i javim ti. A znam, nemaš ništa s tim. Još si neko po kom se kroji sve moje. Nikad nećeš znati neke stvari...
Ponos me tera drugim ljudima. Drugim stvarima. Nekim drugim osećanjima. Srce me jebeno svaki put vrati tamo odakle se zapravo nikad nisam makla. I žao mi je. Odavno izgleda nismo na istom mestu...
Znaš... nekad mi se učini da više nema svrhe... da odavno više to nije to... da smo se izgubili... da smo nas izgubili... da je sve otišlo u pičku lepu materinu. Krenem i stanem. Jer ne znam gde više. A sve me vrati u onu malu ulicu kraj reke... na jedno mesto ispod drveta... na pola mosta... na stanicu... u banju... na jedan jastuk... pored jednog prozora...
I sledim se. Koliko mi nedostaješ.
Koliko te volim.
Koliko su svi drugi nebitni.
Koliko me boli.
Koliko me guta.
Koliko te želim.
Koliko bih ponovo prešla preko svega samo da te zagrlim.
A znam da bi puklo na istom mestu...

Da se ne bi promenio... da bi nastavile da me kidaju sitnice... da bi sve izgubilo svoj smisao. Da ne bih podnela da te još jednom izgubim.
I onda bežim. I nasmejem se. I kao, idemo dalje.
A ne stignem dalje od dna. Nikad.
NIKAD.

Nemaš pojma.
Kunem ti se, nemaš pojma.

A ja... nemam snage. 

Budalo jedna.

Jednom ću ti reći tajnu... jednom ću ti dati drugu stranicu. :)
Jednom će ti biti žao.

Nekad mi nedostaješ. Nekad ne. Nekad sam ljuta. Nekad ne. Nekad sam tužna. Nekad ne. Nekad mi je drago kad te se setim. Nekad nije. Nekad bežim. Nekad ne idem. Nekad pustim sebe da me povrede sitnice. Nekad ne. I tu sam, gde sam.
Razgovori su nam prazni. Ne znam kako smo stigli do toga da pričamo i da sve bude toliko šuplje ali stigli smo. Neko si kog sam znala kako diše... bio... sad si valjda neko za kog poželim da čujem da je dobro...
Zakasnili smo malo. (:
Upoznala sam nekog. Drag mi je. Ali... Ne zaleće mi se glavom kroz zid opet. Iskreno.
Htela sam i da prošetam u avgustu dotle... samo ne vidim svrhu. Često mi prođe tvoja rečenica "Sledeće godine u ovo vreme ko zna s kojom devojčicom ću sedeti ovde... nećemo pričati." ... i pitam se, kako si jebeno znao šta će da se desi?
Imaš li nekog? Ne pitam. Plašim se odgovora. :)
Bože moj.
Rekli smo mnogo toga. Samo saslušali jedno drugo nismo.
Trebalo mi je da otvoriš oči. Da me ne držiš čvrsto. Ali da me ne pustiš tek onako da odem. Ipak, jesi. I ko zna zašto je to dobro.
Sumnjam da bismo ikad više opstali.
Hiljadu je pitanja i sitnica između nas... koje su dva puta stvorila jaz između nas.
Znaš... nekad bih pola života dala za minut tvog ćutanja. I hiljadu tuđih dodira za tvoju glavu naslonjenu na moje rame. Ali... šta imam od toga :)?
Nekad.. zazirem od tih istih tvojih ćutanja i poželim da nikad više ne čujem onu tišinu koja para sve i ole svetlo u meni.
Nedostaješ mi. Tek toliko da znam šta sam imala. Šta više nemam. I šta želim.
Ali Bože moj.
Nije išlo.
Ne mogu više ovako. Izvini.
Ne mrzi me.

Krivi smo oboje. 

Nisi bio tu!

I zato nikad nećemo ni uspeti. :)

DA NESTANEM. DA NESTANEŠ. DA NESTANE.
U PIČKU MATERINU VIŠE!

Kunem ti se, dođe mi da ti zavalim šamar za sve... da isplačem dušu... da zaboravim... i da se izgubim.
Raskinula sam i sa njim.
Sa njimm... koji je godinu dana bio tu kad ti nisi... koji je pružao dovoljno pažnje, dovoljno smeha, dovoljno sitnica... koji me je držao kao malo vode na dlanu... i prema kome ništa osećala nisam...
Jesi. Kriv si.
Za sve si kriv.
Iščupaću se. Hoću. Znam da hoću.
Samo ne želim da povredim više ikog... ikad...
"Svaku što me volela, si zabolela." :)
Jebem ti sve da ti jebem ja.
Evo ti ":)" k'o i uvek.

Dobro sam ja.
A ti?
Je l' ti lepo sa novom devojčicom :)? Mm? :)
Draggo mi je.