Jedan od onih života...

"Onaj ko ume da zgazi ponos i okrene se za vama nakon toliko odlazaka, koji je toliko jak da ustane još jednom i potraži vas, koji se ne plaši da vas pozove nakon mnogih spuštenih slušalica da vam čuje glas, koji sme da se usudi da vas još ovaj put pronađe čak i nakon svog "ovo je definitivno posljednji put"... Onaj koji će staviti sve na kocku, bar još ovaj put, samo da bi vas vratio... To je čovek koji zaista voli."
A ti stavi prst na čelo i zapitaj se ko je koga voleo, ko koga voli i ko šta uporno radi :)!

 

I više ti stvarno ništa nemam reći. :)

Drago mi je što sam te videla. Koliko god da je bilo teško. :)
Najiskrenije.
Nemam snage više.
Trebalo mi je da taknem dno dna... da bih smogla snage da ustanem i krenem dalje.
Tu sam gde sam.
Biće bolje. Gore zaista ne može.
Drago mi je što smo se bar pozdravili.
Ako ništa.
Poljubac za kraj... i.. "čuvaj se."
Da.

Ako čitaš, a znam da čitaš... batali. Pusti vreme neka prođe. Sve će to doći na svoje.
Ne verujem ni u šta. I ne čekam ništa.
Čuda su odavno prestala da mi se dešavaju.
Jednom mi se na kratko učinilo da si ti moje čudo... 

Neverujem ni u "nekad", ni u "zauvek", ni u "ljubav".... nemam razloga. :) Ni želje.

Želim ti. Svu sreću sveta. I sve ono što želim sebi. Da se iščupaš. Da zaboraviš. I da budeš srećan.
Za mene ne brini.

Biću ja dobro. ;)
Možda, već i jesam, samo to ne znam.

Gledala sam voz kako odlazi. :)
Poslednji put.
Srce mi je stalo na trenutak.
Da nisam sela, pala bih. Znam. :)
Ali...

"Bolje nije ni moglo."

Jebiga.

 

 

 

. 

 

 

Možda... i dogodi se čudo. :)
Možda se jednom rodi nada...
i onda uspijem ti priznati da si najbolji do sada.
Da s tobom ni jedan ne može se meriti...
Nema pravila. Tu nema pameti.
Kad nastupi tišina... mi smo dvoje ljudi što se ne mogu razumjeti. ♥

 

Nedostaješ mi. Ali ne mogu više ovo da radim sebi. Nekad se nadam da ćeš mi se pojaviti pred vratima kao nekad... da ću otvoriti oči i da ćeš biti tu... kao nekad... ali sve češće hvatam sebe u tome kako odlutam tako negde... i ako sam potpuno svesna da se neke stvari više neće vratiti.
Ne očekujem ništa. Ne tražim ništa. I ne želim puno toga. Zapravo... više ne želim ništa.
Želela sam... da te vidim... da te zagrlim... i da zaboravim.
Nisam mogla. Nisam smela. I nisam uspela.
Jebiga.
Sa mnom ili bez mene, život ide dalje.
Valjda sam te predugo ostavila u onim opasnim ćutanjima što bi rekao Balaš, u kojima si bio sam svoj jedini sagovornik i u kojima se o meni nije govorilo baš lepo.. Valjda si me isto tako ostavio u tim istim ćutanjima.
Nemam snage.
Izvini. Za sve. I za sve ti hvala.
Život jebeno ide dalje.
Samo nikad nisam želela da krenem bez tebe.
Valjda mora.

 

Imam onaj grozni osećaj u stomaku kao uvek pre nego što se nešto grozno desi. Petak. Još tri dana i dolazim. Dolazim da odem poslednji put? Koji klinac?
Nije mi jasno. Ne dolazi mi se jer znam šta je iza svega. Ne dolazi mi se jer imam utisak da je poslednji put da ću kročiti iz tog voza tu.
Pomiriti se? Nismo se mi ni posvađali.
Jednostavno, izbegavala sam te sve vreme jer ne mogu da budem pored tebe na pola metra... i da ne smem da ti dotaknem lice. Da napipam osmeh. Da te poljubim. Ne ide.
Vrišti mi se a nemam glas. Znam, sama sam kriva, beše? Jeste. Tako je najbolje.
Bez ironije.
Koliko želim da dođem i da stavim tačku na sve, toliko želim da me u petak sačekaš na mostu i kažeš da nema svrhe stavljati tačku na nešto gde tačka ne treba da stoji.
A znam da će sve da se desi osim toga.
Vidiš, zato mi se ne dolazi.
Noćas, daleko si :) Neko te drugi ima. Daleko si. Pravi sa pogrešnima.

Oči me peku. Nos mi je odran. Nervozna sam. Iz kože ne mogu.
Moram da dođem. Moram da te vidim. Moram da čujem od tebe da je kraj. Moram dotaknem dno dna da bih mogla da ustanem ponovo. Imam osećaj kao da mi je neko zabio nož u rebra onako, lepo, znaš, pa ne mogu ni da hodam s njim da me ne boli užasno... a ne mogu ni da umrem ljudski. Sve nešto na pola. I uvek nešto na pola.


Neke stvari još uvek želim da uradim samo s tobom. Toliko toga još želim da znaš.

Na kraju... ću se vratiti, ista kao što sam pošla... s onom razlikom što ću znati da je kraj i da više nemam gde da se vratim. Sve će da ostane jedna lepa uspomena... ali... bar ću imati priliku da se oprostim s tobom onako kako nisam.

Nikad nećeš znati. I čini mi se... nikad ti neću ni reći da...

Al'... nije ni važno.
Tri dana. Pa ceo život. Bože moj.

Dolazim. Želim i moram. Oba podjednako.
Da te vidim. Da se slomim. I da slomim sve što imam.
Da presečem.
Da ako jep otrebno ubijem poslednji atom snage i nade u sebi... i da se vratim, pa da krenem ispočetka. Natenane.
Ovde me guši sve.
Ne mogu da budem srećna sa nekim drugim, dok svaki put kad ga zagrlim pomislim na tebe. Ne mogu da se igram sa osećanjima nekog ko to ne zaslužuje. Ne mogu da se igram ni svojim... a ni tvojim.
Dolazim.
Da te poslednji put pogledam u oči i probam da shvaatim šta i kako dalje. :)
Da završim započeto.
I popričaam s tobom.
Dolazim.
Jer ovako ne mogu.
Ili će pući. Ili će proći. Trećeg nema.